Lekovite čari banje Vrujci i Tkački dvor u Rakarima

21. novembar 2022. Banjski turizam, Projekat "Turistička ruta kroz Srbiju" Ostavite komentar

Banja Vrujci se nalazi u opštini Mionica u Kolubarskom okrugu, u zagrljaju Mionice, Ljiga, planine Suvobor i reke Toplice na nadmorskoj visini oko 180 metara. Do nje stižete za nekih sat ipo lagane vožnje ako krenete iz Beograda autoputem Miloš Veliki. Svi oni koji vole banjski turizam i kojima su neophodne banjske terapije banja Vrujci je jedna od destinacija koja nudi i mnogo zanimljivih sadržaja u neposrednoj blizini. Ako želite da upoznate zanimljive ljude, istoriju i prirodne lepote naše Srbije i čujete priče i legende koje se i dana u dan pripovedaju krenite na ovo zanimljivo putovanje.

Legenda kaže da je Milan Toplica, pobratim Miloša Obilića živeo u banji i da je uz pomoć njenih voda uspeo da se oporavi od povreda koje je zadobio u borbama protiv Turaka. A pisani tragovi svedoče i o lekovitom dejstvu vrujačkih voda za vreme Kolubarske bitke. Tek 1935. godine banja Vrujci je proglašena za narodno lečilište, a njene vode su i zvanično uvrštene među lekovite minerale. A prvo kupatilo koje je izgrađeno u banji nazvano je po Živojinu Mišiću, čuvenom vojskovođi iz Prvog svetskog rata i junaku Kolubarske bitke.

Lekovitost mineralne vode banje Vrujci je učinila da se područje divlje banje pretvori prvo u narodno lečilište, a danas ono predstavlja pravi spa i velnes centar. Zdravstveni turizam banje Vrujci zasniva se ne samo na vodi koja je obogaćena brojnim mineralima, već i na lekovitom blatu i zdravom vazduhu.

I baš tu, u banji Vrujci sreli smo i Zagorku Stojanović akademsku umetnicu koja svakodnevno dolazi na plivanje i rehabilitaciju. Ona je aktivna kao slikarka, tapiserist, kostimograf, scenograf, ilustrator i modni kreator i zadnjih nekoliko godina živi u Rakarima.

A Rakari se nalaze nedaleko od banje Vrujci kod Mionice. Zagorka nas je dočekala sa raznobojnom šajkačom i u kostimu boje sunca i pantalonama veselih šara njenih ruku delo, baš kakva je i ona vesela, poletna i nasmejana u svom Tkačkom dvoru gde nam je ispričala kako je svoju ideju otelotvorila.

„Jedno vreme sam koristila kuću mojih prijatelja kod Belanovice u Kalanjevcima (opština Ljig). Onda sam od Petra Pece Petrovića čula za ovo imanje, i ako veoma, veoma zapušteno, to nije bila ljubav na prvi pogled, već euforija na prvi pogled. Prodala sam stan u centru Beograda, kupila drugi na Čukaričkoj padini (gde nikada ne prenoćim) i sav preostali novac sam uložila u ovo imanje. Kuća je iz 1880.godine, bila je potpuno ruinirana jer u njoj niko nije dugo živeo.

Šta je interesantno, kuća je pripadala porodici Stojanović i oni su imali isto jednu Milku i jednu Zagorku. Imanje je čekalo mene. Ovde ja živim tradiciju. Bavim se tkanjem, a to je u genetskom kodu svake naše žene, a kao kostimograf predstavila sam u javnosti ŠIK ŠAJKAČE, ŠAJKAČE ZA 21 VEK. Pošto je šajkača deo naše narodne nošnje ona zaslužuje da bude srpski brend sada u 21. veku. Uživam da ih pravim od najrazličitijih materijala da bi ih prihvatili mladi, a već su po mojim vitrinama, bibliotekama, kulturno umetničkim društvima širom sveta. To me ohrabruje da mi poštujemo našu tradiciju, jer onda znamo ko smo, odakle smo i zašto živimo”„

U tkačkom dvoru smo zatekli i Milku Stojanović rođenu sestru Zagorke Stojanović, koja je naša poznata operska diva i voli često da dođe u Tkački dom, Zagorka nam je pokazala tapiserije koje radi za vinariju u susedstvu, zatim policu u kuhinji koju joj je napravio Peca Petrović, radionicu i vajat u kome se nalaze šajkače i odevni kostimi čiji je autor. Cvetna drvena kutija za želje je plenila posebnu pažnju, kao i slika Novaka Đokovića sa šajkačom iz Tkačkog dvora. Probali smo i sok od ruža koji je imao posebnu aromu i koji je spravljen od ruža iz dvorišta Tkačkog dvora. Upoznali smo i mladu snagu dvora, Jovanu Jevtić koja je turizmolog i kreativna u svim vidovima kako nam reče Zagorka:

„Mlada tkalja je napravila iskorak u nakitu. Jovana kao mlad čovek ima tu privilegiju da na izvoru preuzima tradiciju.“

Evo šta nam je Jovana rekla:

„Spojila sam tradiciju i moderno. Koristim različite materijale, poput goblena, vezova, mehanizme starih satova. Posebnu čast mi predstavlja što sam u Top 25 hend mejdera Srbije. Živim nedaleko od Tkačkog dvora, tako da je i to još jedna od privilegija.“

I zar ima lepše od toga da se tradicija živi na ovakav način i da se mladi naraštaji uče kako da čuvaju svoje starine i kulturno nasleđe. Ako želite da sebi podarite jedan srećan dan dođite u Tkački dvor i osećaćete se baš kao na pravom dvoru u kojem caruje tradicija.